Dok ga je gledala onako visokog, vitkog i pravog, i divila se njegovom savršenom držanju i lakom koraku, Ani je srce htelo da iskoči iz grudi. Obećala mu je da neće plakati. Da ga ne bruka. I nije plakala. Stvarno nije. Samo su joj suze lile. Same.
Dok je brisala mokre obraze, srećna što je u sali centra za kulturu bio mrkli mrak i što su sva svetla i sve oči bile uprte u decu na bini, Ana je shvatila da su to suze olakšanja koje je osetila tek sada nakon 14 godina.

Sve je bilo u redu do pregleda u sedmom mesecu trudnoće, kada je lekar konstatovao da beba kasni u razvoju dve nedelje.
– Da nisam ležala, mislim da bih se onesvestila. Uopšte nisam bila u stanju ni da pitam šta to znači, ni da li je ozbiljno, ni da li mi je beba ugrožena. Nije bilo vremena ni da u glavi razvijem neki crni scenario, a već sam u rukama držala uput za GAK u Višegradskoj. Usledila su razna ispitivanja i na kraju je zaključeno da je s bebom sve u redu, a da ja imam gestacijski dijabetes i nešto manje plodove vode nego što bi trebalo – priča Ana u pauzi između dva nastupa folklorne grupe u kojoj njen sin Jovan igra već godinama.

Kada je otišla na narednu kontrolu, zadržali su je u bolnici, držali je na kiseoniku po 12 sati dnevno, ponavljali da je s bebom sve u redu, da ne treba da brine i da će početkom 36. nedelje biti porođena carskim rezom.
– Na rođenju je dobio dobru ocenu, osmicu, ali je dok su ga nosili pobeleo, pa je na odeljenje intezivne nege primljen sa ocenom 4. Bio je mali, imao je samo 2,4 kg, pa su ga smestili u inkubator i tada je počela njegova borba. Tek nakon tri dana su nam rekli da više nije u životnoj opasnosti i da možemo da se nadamo nečemu dobrom – uzdahnula je Ana duboko.

Najteže joj je bilo kada ga je videla prvi put, neposredno posle krize. Njen mali dečak umornog pogleda, ispucalih usta ležao je u inkubatoru sa gomilom igala i cevčica, a ona nije mogla ništa da učini, nije mogla nikako da mu pomogne. Uprkos upadljivom ćutanju lekara tokom prva tri dana, Ana je verovala da će sve biti u redu.
– Jovana sam prvi put uzela u ruke kada je imao šest dana i to samo na nekoliko minuta. Danas ne umem da opišem taj osećaj, niti mogu da se setim o čemu sam tada razmišljala. Najtužnije mi je bilo kada su me bez njega otpustili iz bolnice. Jedna poseta dnevno do njegovog izlaska bila je samo psihičko smirivanje.

Dok je bio u bolnici Jovan nije sisao. Kad god je Ana mogla da ga uzme u ruke, on je spavao, pa se ona sve vreme, i kad su je sedam dana nakon carskog reza otpustili iz porodilišta, izmlazala kako bi održala laktaciju.
– Jovan je izašao iz bolnice 13. dana po rođenju. Bio je tako mali i slabašan, pa sam se pitala da li će moći da sisa. U prilog nam nisu išli ni početna razdvojenost, ni moje uvučene bradavice, ali nismo odustajali. Sve se normalizovalo tek kada su mi preporučili , koje sam prvih meseci koristila pri svakom podoju – seća se Ana.

Jovana je, od kada su došli kući, stavljala na grudi kad god je hteo. Na sat, na dva, na tri... jer im je pedijatar tako savetovao. Zahvaljujući nipletama, uspela je da izvuče bradavice, pa je Jovan mogao da sisa, a viškove je i dalje izmlazala ručno, bez pumpice.
– Bilo je naporno. On malo sisa, pa zaspi, pa opet sisa i sve u krug, a meni grudi pune jer ne može da ih isprazni. Noćna mora... A onda mi je kuma poklonila i sve je postalo mnogo lakše – priča.
On je ojačao i počeo lepo da napreduje. Sisao je godinu dana, stigao i prestigao vršnjake, a danas je lep, zgodan i svestran dečak.

– Obećala sam Jovanu da neću da plačem, jer sam, čini mi se, sve suze isplakala dok je bio u inkubatoru i tokom prve godine njegovog života, ali nisam mogla da se suzdržim. Mislim da sam tek danas, dok sam ga gledala na bini kako „plete“ „Moravac“ i „Vlaško kolo“, shvatila da ne moram više da brinem, pa je reka suza provalila branu. Moj sin, moj ponos.

Foto: babycenter.com, whattoexpect.com, medicalnewstoday.com, avent.philips.rs, yelp.ca, nutritionnews.abbot, bezzeganya.reblog.hu