I pre nego što se dete rodi roditelj zna da će učiniti sve da ga zaštiti od bolesti, od padova, povreda, drugih ljudi, druge dece, jer nema ničeg prirodnijeg od toga. Od trenutka kada ga prvi put uzmu u naručje, onako malo i bespomoćno, mame i tate će do kraja života brinuti o svom čedu, čak i kad čedo postane „svoj čovek“ sa vlastitom porodicom. I to je prirodno, ali samo ako se ne preteruje i ako roditelji svojom brigom ne sprečavaju dete da odraste u samostalnu i odgovornu osobu.
Nažalost, često to nije tako.

Suviše brižni roditelji neprekidno i preterano brinu. Ne samo da se trude da zaštite dete od bolesti i nezgoda, već ga štite i od neuhranjenosti, svake kritike, bakterija s poda, padova pri prohodavanju, a kasnije i od sportskih i školskih neuspeha, lošeg društva i svega drugog što može da ih onespokoji. Njihova deca kasno progovaraju jer im mame i tate „čitaju misli“, imaju lošu motoriku jer im je zabranjeno da skaču, vrte se i padaju, ne idu u vrtić „gde haraju zaraze i promaja“.
Lekaru ih vode i zbog najblaže kijavice, sklanjaju ih od svih pasa i mačaka, drže ih za ruku do 10. godine i na sve moguće načine ih štede od normalnih iskustava.

Prezaštićenu decu mama i tata dugo oblače, obuvaju i kupaju, raspravljaju njihove nesporazume s vršnjacima, isteruju pravdu u školi tvrdeći da je njihovo dete najpametnije i najbolje, ne znajući da ga takvim ponašanjem sprečavaju da se osamostali, da preuzme odgovornost i inicijativu. Ta deca postaju nesigurna, previše oprezna, plašljiva, neprirodno poslušna, zatvorena bez samopouzdanja i uvida u sopstvene mogućnosti. A i kako bi bi bila drugačija kad su ih roditelji još dok su bili sasvim mali ubedili da ne umeju ni da se igraju sama, da voze autiće, da slažu kocke...

Iako su savršeno sposobna za to, mame i tate umesto njih skupljaju igračke, pomažu im u pisanju domaćih zadataka, nameštaju im krevet, pakuju knjige za školu, a o preuzimanju nekih normalnih kućnih zaduženja, kao što su postavljanje stola, sređivanje sobe ili izbacivanje smeća – nema ni govora.
Rečenicama „Neka, mama će“, „Ja ću brže“, „Ja ću to bolje“, „Sedi, sine, odmori, ja ću“ ubija se svaka inicijativa i mogućnost da dete nešto nauči kroz iskustvo, uspešne i bezuspešne pokušaje. Dete morate jednostavno da pustite da uključi mozak, da razmisli i da se osloni na sopstvene sposobnosti.

Najgore je što su ovakvi roditelji ubeđeni da su besprekorni i najbolji, da je njihova briga posebna i da su zahvaljujući tome njihova deca bolja od drugih. A istina je, nažalost, drugačija. Deca su im nesamostalnija od vršnjaka, a oni su naporniji od drugih roditelja jer stalno traže pravdu za svoje čedo čak i kad ono ima 40 godina. Ono će i u zrelom dobu očekivati da neko drugi preuzme inicijativu i odgovornost, da neko drugi reši problem, da se neko brine o njemu, a takvi nisu dobri ni za porodicu, ni za prijateljstvo, ni za posao.
Ako ne želite ovakav ishod, pustite dete da odrasta normalno.

Foto: scarymommy.com, deseretnews.com, steemit.com, verywellfamily.com, crosswalk.com