Inicijativa da posetimo u poslednjoj suboti novembra meseca 2016.godine Istorijski muzej Srbije i porodično vidimo postavku „Pupin i Tesla na istom putu“ potekla je od supruga. Tih dana mediji su svakodnevno najavljivali ovu izložbu, a naša želja je samo rasla. Nismo znali da u određenim terminima imate i specijalnog vodiča, nekoga ko će da vam dočara Pupinov život, ispriča dosta toga iz njegove biografije, povuče vas za rukav i zaustavi da se zamislite nad likom i delom, veličinom čoveka dostojnim da ga kroz osnovno obrazovanje proučavate, upijate detinjom pametnom glavicom i udahnete u sopstveni život kao putokaz od najranijeg detinjstva. Još meni draže što su moji roditelji tih dana bili kod nas u poseti pa smo i njih poveli na izložbu. Sačekao nas je veliki red, svakako neviđena slika ispred nekog našeg muzeja. Ili je unutra neka neverovatna postavka ili je posednji dan izložbe, pomislila sam.
Sve mi je bilo jasno tek kada je Aleksandra Ninković Tašić uzela mikrofon u ruke i započela priču o Pupinu.


Postiđena što samo šturo znanje o Pupinovim kalemovima imam, upijala sam svaku reč. U svima prisutnima izazvala je emociju. Mnogi od nas su i plakali. U isto vreme bila sam ponosna na Pupina, postiđena zbog sopstvenog neznanja njegovih životnih dostignuća, ali rešena u jednom, da popričam sa Aleksandrom koja zaslužuje da bude „izuzetna ličnost“.
Aleksandra je prvo svoju pažnju posvetila deci. Oni su imali svog vodiča, sa kojim su, dok smo mi odrasli pažljivo slušali njenu priču o Mihajlu Idvorskom Pupinu, prolazili kroz muzej i upijali znanja.
Ništa lepše kada znate da Vaš život ima smisla, još više kada radite za opšte dobro. Gledajući tu nejaku ženu koja sa toliko ljubavi, žara i emocija priča o Pupinom, pomislila sam da je ona njegov izaslanik, određena da svima nama u Srbiji ispriča priču ovog čoveka. Ne možete da ne steknete utisak da je Bogom dana da baš ona, možda više nego što bi svaki naslednik mogao, a na žalost svog direktnog živog nema, bude odabrana da nam izazove emociju, da nam ukaže na takvog velikana srpskog porekla koga je ceo svet priznao, koji je tragajući za znanjem postao ugledni profesor na Kolumbija univerzitetu, naučnik, jedan od osnivača Nasa, veliki kulturni, politički i privredni radnik, neko ko je Srbiji dao u najtežim momentima vetar u leđa, čovek koji je smatrao da je njegova životna misija da, kad dostigne željeno znanje, ugled i moć okrene se svojim livadama, Idvoru i Srbiji.
Na naš opušteni, gotovo drugarski razgovor došao je i Filip, devetogodišnji dečak radozanlih očiju koji od malena, na pitanje odraslih „Sa kim živi?“ pored mame i tate, navodi i Pupina. Njihova kuća je nadahnuta dokumentima, knjigama, spisima koja pripadaju ili potiču od Pupina. Nije ni čudo što je dečak od najranijih dana video da njegova mama radi nešto jako bitno, da su porodično svi naklonjeni angažmanu da što više nas sazna Pupinovu biografiju, kao i da učine dostupnim njegova dela.
Reći će Vam Filip jasno njegove omiljene Mihajlove reči: „Nisam ja stigao u Ameriku da zaradim novce, vec znanje, a znanje mi je donelo imanje!“
Aleksandrin cilj je jasan, ona želi da izazove emociju kod svih nas kojima ima prilike da priča o Pupinu. Baš te naše iskonske reakcije dovele su je do toga da posle par godina baveći se Pupinom joj prilaze ljudi sa pitanjem: „Šta ja mogu da uradim za Vas?“ A zna se da u Srbiji treba ta pomoć prijatelja u svakog segmentu naših života, neko ko će jednim pozivom da obezbedi kontakt, prevod, lekturu i izdavanje knjige „Serbian Ortodoh Church“, delo koje će ovih dana ugledati svetlost u Srbiji, a koje je Pupin 1918.godine uz pomoć vladike Nikolaja Velimirovića i pokroviteljstva kraljevske porodice UK-a finansirao i organizovao pisanje iste. Knjigu dobijaju svi zvaničnici u USA, a ista pocinje stihovima“ Boj ne bije ljuto oružje, već boj bije srce od junaka!“. Knjigu je pisao Sir Thomas Graham Jackson, ugledni istoričar Britanije, a ovim delom Pupin pokazuje kako se čuva državno nasleđe jednog naroda i širi njegova vrednost kod najuticajnih svetskih ličnosti. Aleksandra ima prvo izdanje ove Pupunove knjige, ali joj je nedavno jedna gospođa donela istu i to sa posvetom Pupinove ćerke. „Neverovatno  da je ta žena koja ima pet uničadi, na porodičnom okupljanju dogovorila sa svojim najmilijima da ta knjiga treba da pripadne meni . Knjigu je Vladika Nikolaj potpisao.“
U Idvoru, kaže Aleksandra nisu ni svesni kakvo bogatstvo imaju. Njen cilj je da sve to sačuva da ne propadne i da se što više materijala digitalizuje.
Za nju je Pupin pre svega naučnik i najmanje naučnik. Postoji preko 15.000 zapisa, a za Pupina kaže da nema senke. Poslednji papir koji je našla datira iz 1919.godine. Pupin je pozvan od strane Nikole Pašića na Parisku mirovnu konferenciju. Nema pasoš države Srbije i obraća se našoj ambasadi da mu izda na jedan dan vizu,a prilikom popunjavanja formulara svoje ime i zanimanje piše ćirilicom, Mihajlo Pupin, zemljoradnik. Nema ni profesor, ni naučnik, ništa od mnogobrojnih titula.  U njegovoj skromnosti leži njegova veličina“. Pupin koristi svoje prijateljstvo sa američkim predsednikom Vudro Vilsonom i obezbedjuje Srbiji granice kako mu diktira Jovan Cvijić.
Za Pupina se zna da je finansirao izgradnju Paviljona „Cvijeta Zuzurić“, Narodne bibliotke Srbije, mnogobrojne crkve u Srbiji. Podelio je više od 20.000 stipednija, obezbedio miraze za mnoge devojke u Srbiji i negujući lik i delo svoje majke, obezbedjivao besplatno obrazovanje deci siromašnih.  Pomagao je i znamenitim ličnostima Srbije da rade na svojim dostignućima, štampaju svoje biografije, crtaju svoje umetničke radove. Za buduća pokoljenja, govorio je i zahvaljivao im se u isto vreme na delima koja su ostavili iza sebe.Veliki dobrotvor koji ima 36 patenata smatrao je da je njegovo detinjstvo predodredilo njegov život, jer je čuvajući ovce u rodnome Idvoru posmatrao zvezde. Bio je nacionalista, britkog jezika, spreman da se bori za ideju. Učestvovao je u protestima protiv Austrougarske vlasti u Pančevu i biva kao dete izbačen iz škole. Majka se izborila kod Velikog Župana da ga vrate na školovanje a uz pomoć nastavnika koji uočava njegov talenat dobija  stipedniju u Pragu. Ispostavilo da mu Prag nije prijao. Često je i bežao sa časova, i gledao što pre da ga napusti. Nakon iznenadne smrti oca, kao jedino preživelo muško čeljade, želeo je da se vrati u Idvor da pomogne majci Olimpijadi i sestrama. Nepismena majka koja nije imala prilike da se školuje, odigrava za njega i sve nas važnu ulogu govoreći da njima njegova pomoć nije potrebna : „« Sine, ne vraćaj se ovde u ovo blato. Nema tebi mesta među pašnjacima (kojima se Mihajlo oduševljavao). Ja sam čula od ovih mojih ljudi koji su prošli sveta (graničara i boraca za Austrougarsku), da je Amerika obećana zemlja. Treba da ideš u Ameriku. Snaćićeš se tamo i uči, jer samo tako ćeš stići do zvezda.” Majka Olimpijada, veoma pobožna žena,  usadila je u Pupina lik i delo Svetog Save i on je uvek verovao u najtežim životnim situacijama da je Sv. Sava uz njega.  Zapamtio je i njene reči »Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život pun večne slave."Zbog svega  što je majka učinila za njega, on ju je veoma poštovao i voleo, i sa velikim uvažavanjem o njoj pisao i pričao. Kao dete siromaha pomagao je baš siromašnima omogućujući im stipendije za školovanje. Pupin je smatrao da sva deca, i naša i ona Amerikanska imaju jednaka prava i mogućnosti da se vinu i osvoje znanje i na tome je stalno insistirao.

Aleksandri je „Obrazovna pupinizacija“  najvažnija, putokazi i Pupinova laboratorija za decu, nesto je već i u tom segmentu pokrenuto. U manjim mestima su oduševljeni Pupinom, ćak su i nedavne Svetosavske akademije bile na temu Pupina, a ona nema ljude koje joj pomažu da brže obiđe sve zainteresovane gradove, već aktivira svoje najbliže.
Proučavajući Pupina Aleksandra naizlazi na njegov plan „ Pet strana svakog dana“. Pomislila je kako je to malo za jednu takvu veličinu da sazna nešto novo, ali pokušava da to primeni , pre svega kod svog deteta i sebe, a onda svojim angažmanom i kod druge dece.
Njen sin Filip je okruzen knjigama, dosta uživa u tome i svojevremeno je sve  drugare iz vrtića zarazio Pupinom. Na izlozbi u Istorijskom muzeju Srbije stavio je leptir mašnu i vodio decu kroz izložbu. I dok danas Aleksandra radi na projektu prikupljanja Zmajevih pesama koje je Tesla preveo, Filip joj pomaže tako što učestvuje u izboru onih koje će biti objavljene.
“Ništa čoveka neće učiti toliko srećnim kao pošteno uverenje da je uradio sve što je mogao, ulažući u rad svoje najbolje sposobnosti.” Govorio je svojevremeno Pupin, pa se i Aleksandra danas time rukovodi u svom životnom nadahnuću.
„Obrazovna pupinizacija i za dete od tri i dete od 18 godina je bitna jer pokazuje kako nasledje moze imati vrednost za decu u živom dodiru sa njim, kako da izraste u mudrijeg čoveka ako imamo prave primere? Da bi imali super junake da pokažemo njihove super moći mora nešto da se desi . Pupinu su super heroji bili Sv. Sava,Filip Visnjic, Karadjordje, Kraljevic Marko, junaci koje danas proučavamo i čija dela prenosimo sa kolena na koleno.
„Država ne brine ni sada o mladim ljudima, baš kao ni u Pupinovo doba. Pupin je redak primerak čoveka koji je uspeo da objedini sve. Ne fascinira mene njegov put od pašnjaka do učenjaka, već od učenjaka do pašnjaka. On nakon svog postignutog uspeha gleda kao i da je i dalje na pašnjaku i ima duboki osećaj za školovanje dece u Srbiji, privredna i kulturna ulaganja.“ Ističe Aleksandra.
Za nju je najtužnije što najvrednije Pupinovo nije prevedeno, pa je to njena naredna misija.
Ujedno, Aleksandra želi i da deo biografije Milutina Milankovića i Tesle bude deo našeg obrazovnog sistema, jer Milutin u tri poglavnja svoje knjige „Sećanja“ ima odlično štivo za svakog mladog čoveka.
U razgovoru sa Aleksandrom ne možemo da ne pomenemo Pupinovo slanje 24 studenata Kolumbija univerziteta 1915.godine na Solunski front kao pomoć našem izmučenom narodu. On garantuje celom svojom imovinom za njihovu bezbednost i dobija pristanak najbogatijih američkih porodica da im deca odu na Balkan u to vreme. Ovaj njegov brilijantan potez obezbedjuje i kasnije Srbiji pomoć svih ovih mladih ljudi, jer su mnogi tražili da produže boravak a i kasnije kao ugledni građani, u isto vreme i bogati pojedinci, pomažu Srbiji.
„Njega su blatili za njegovog života, imao je velike neprijatelje. Nije se žalio. Govorio je da su „Muke meka trava po kojoj hodaš, ako može trava da šteti tvojim stopalima,onda može i rdjav čovek da naudi časnom čoveku.“  Nikad se nije žalio, on brine, ulaže, šalje novac. Iako je stekao i ugled i čast i bogatstvo on je sve radio za opste dobro. „
Pitali smo Aleksandru o podacima o Pupinu kao roditelju. Sa suprugom Sarom , sa kojom je zbog njene smrti bio u braku svega osam godina,imao je ćerku Varvaru koja se već sa 16.godina udaje za konjičkog trenera, ali se brzo vraća ocu. On usvaja i ženinu decu iz prvog braka, sina i ćerku koji su rano ostali bez oca i obezbedjuje im školovanje, ženi ih i udaje. Dečaku ubrizgava i brigu o Srbiji, jer postoje dokumenti da je pomagao našoj zemlji. Aleksandri se čini da je možda samo u tom segmentu odnosa sa detetom Putin malo zatajio. Bio je razočaran Varvarinim izborom partnera. Ispostavilo se da je taj advokat, njen drugi muž, koji je i uzeo Pupinovo prezime, stalno pravio velike kockarke dugove koje je ona pokrivala. Njoj je Pupin ostavio dovoljno za ugodan život, a sve ostalo ostavio je srpskom narodu. Na žalost Pupinova ćerka Varvara nije imala naslednike koji bi nastavili njegov lik i delo.
Slušajući Aleksandru kako govori o Pupinu, njegovoj snažnoj volji, nepokolebljivosti, mecenstvu,  osećamo da je on sebi zadao cilj da učini što više dobra svome narodu, a verujem i da je duboko u sebi znao da će to doći na videlo.
Čini mi se da je negde i znao da će neko čeljade u Srbiji se nekada  zainteresovati za njegov rad, ne samo da bi na taj način uvećao njegov lik i delo u očima svih nas, njegovih sunarodnika, već da bi kroz njegova dela mi učili i obezbedili našoj deci bolju budućnost.
„Nama to opšte dobro i duhovni razvoj nedostaju u ovom vremenu. Njegov privredni fond i dalje deli stipendije. Aleksandrina postavka  „Pupin i Tesla zajedno na putu“ ide kroz Srbiju. Izložba će putovati do početka jeseni. Toliko je mesta koje treba da poseti i u kojima se divno oseća, pre svega prihvaćenom, jer Aleksandra živi Pupina svakodnevno i njoj je takva podrška i te kako potrebna.
Da li smo imali boljeg ambasadora ikada? Da li je neko i tada i danas bio spreman da obezbedi dobru poziciju svoje države na svetskoj mapi, iskoristi sva svoja poznanstva, ugled i moć za sveopšte dobro svog naroda? Da li je u skorije vreme nečija sudbina uspela da izmami suze velikom broju građana Srbije poput one izložbe o Pupinu? Da li bi smo mi bili spremni da budemo Pupin u malim životnim stvarima i učinimo nešto dobro za naš narod? Da li smo spremni da svojoj deci ubrizgamo Pupinizam kao mogućnost, putokaz na njihovom putu odrastanja?
Nadam se da će Aleksandra uspeti da uvede Pupinovu biografiju „Od pašnjaka do učenjaka“ kao redovnu lektiru u osnovno obrazovanje. To je njen najvažniji cilj.
Nadam se da ćemo mi koji se oduševljavamo njenim delom i snagom, a imamo mogućnost to i da zabeležimo i podelimo sa vama, makar malo pomoći da se taj proces ubrza, jer kao majka osnovaca želim da i moja i vaša deca i sve buduće generacije prođu kroz Pupinovu bajku, zastanu na školski čas il dva, i upiju delić njegovog života, nadahnuća, borbe, mudrosti, veličine.
Ovih dana će svetlost ugledati i film „Pupinova bajka“  u produkciji RTS-a. Provešće nas kroz njegove snove, čitave putokaze koje dobija u snu.Želja joj je da i danas, posle 100 godina dovede  studente Kolumbija Univerziteta  u Srbiju i Idvor. Ako su bili spremni 1915.godine, doći će i sad jer Pupinovo delo i lik žive u Americi, a ona je tu da im boravak učini lepim i zanimljivim. Sigurni smo da će u tome i uspeti.
Aleksandra ne miruje. U narednom periodu obradovaće nas i  dostignućima još jednog našeg  naučnika,Rudjera Boškovića, koje polako priprema.
Često pominje Pupinovu rečenicu „Porazi su samo kratka odmorišta za buduće pobede!“ . Ova rečenica treba da bude i ona koju mi svakodnevno našoj deci  izgovaramo na njihovom putu odrastanja.
Aleksandra često razmislja da li je na pravom putu. Nadahnuce dobija svakodnevno, naboj da sve više istražuje o njemu i drugim velikanima srpske istorije. Gledamo sa aspekta roditelja, volela bih da se svako od nas zapita“Kako ja mogu da joj pomognem da Pupinizacija uđe u obrazovni sistem i što više dokumenta bude digitalizovano, a dela Pupinova sačuvana od zaborava?“
I pre nego sam odlučila da popričam sa Aleksandrom, nas dvoje roditelja odmah po povratku iz Muzeja pogledalo je nekoliko emisija u kojima gostuje Aleksandra i govori o Pupinu. Na internetu i Youtube lako možete doći do mnogih informacija koje je ona u tim prilikama iznela, a mi u intervjuu nismo pomenuli.
Svaki tekst koji unesem na anekdotstory.ru sagledavam sa svog ličnog aspekta. Imam tu privilegiju da uradim samo one koje u meni izazivaju jaku emociju.  Aleksandrin govor u muzeju naveo je mog supruga da u dahu sazna što više o Mihajlu Idvorskom Pupinu i, ono što je još lepše za čoveka koji retko ide u crkvu, mesto na koje Pupin svojim delima i radom insistira, u znak zahvalnosti za njegova dela, postignuća i naklonost ka budućim pokolenjima, oda mu počast i zapali sveću.
Zato, draga Aleksandra, sa svog stanovišta mogu da potvrdim, „Da, jesi na pravom putu. Iskreno, volela bih da postoji više ovakvih Aleksandri kod nas.“ Sigurna sam i da nekom bitnom mestu u Ministarstvu prosvete sedi neko oduševljen Pupinom koji će omogućiti da u skorije vreme za našu decu zaživi „obrazovna pupinizacija“, jer naša deca u ovom metežu u kome žive, to zasužuju.

slike: http://forum.tesla.org.rs, prva.rs