Svaka generacija roditelja pred sobom ima različita iskušenja, pa tako i ova naša. Šta pokloniti
12-ogodisnjakinji za rodjendan, a da to nije mobilni telefon, ili neki drugi tehnički uređaj, patike ili novi komad odeće?  Pogotovu kada je dete u pubertetu , poput naše starije ćerke, kada su česte promene raspoloženja, prioriteta, želja, navika koje pomalo nameće tehnološki napredak, malo sredina, a ponajviše generacija u okviru koje i ona stasa. 

Ne mogu dete izlovati, to je jasno,ali opet moram je naučiti da značaj ne daje novim  farmericama, već novoj pročitanoj knjizi, ne novom rancu već jednom izletu više u životu.
Jednom prilikom kum je pomenuo „Koliko uložimo u decu, toliko se nadamo da će se njima vratiti!“ Moj tata je tek nakon ženidbe, sa par godina radnog iskustva i starijom sestrom u krilima crtao grafičke radove i stekao diplomu više škole, jer njegova samohrana majka nije mogla nakon srednje škole da mu to priušti.  Uvek je žalio što nije imao i fakultet. Pričao mi je o ljudima iz njegovog sela koji su njive prodavali da bi decu školovali. Meni je bilo bitno da završim visoke škole, a opet sebe smatram nedovoljno obrazovanom za sve ono što mi život nameće. Kao roditelju,  važno mi je da naša deca dobiju adekvatno obrazovanje, poprilično bolje od našeg, da se lako nose sa situacijama koje im život i školski sistem nameću, da „poguramo“ njihovo učenje, ali isključivo tako što ćemo im omogućiti da steknu nove veštine.
U želji da detetu omogućimo koristan i originalan poklon, a da je istim obradujemo, odlučili smo se za jedan od programa , „ Tehnike pamćenja“.  Naravno, ovo je bio poklon broj dva, s obzirom da smo se pre toga osigurali da će je onaj prvi koji priželjkuje obradovati. Nije svejedno kada „letnjem detetu“ u sred raspusta poklanjate neku školu.  Koliko god da je dobar đak, tek se „juče“ raspustilo, a mi da ga već maltretiramo. Naš poklon je bio rezervisan za prvi vikend u septembru, kako bi se dete polako vratilo u školske tokove a sve s ciljem da mu olakšamo učenje, pogotovu onih predmeta   koje baš ne obožava. U početku, neznajući šta je to o čemu pričamo, nije se baš oduševila. Ali, kako sam ja ovu svoju želju podelila sa mamom njenje drugarice, koja je odmah svom detetu uplatila dva različita programa, čuvši iskustvo svoje drugarice, lako je prihvatila da „potroši „dva dana svog života u nekoj školi.

Šta više, već nakon prvog dana došla je oduševljena puna utisaka i želje da podeli sa nama ukućanima šta je naučila. Jurila me je po kuhinji, otvarala svesku, pokazivala, objašnjavala, a realno zbog gostiju taj dan nisam imala vremena da pogledam.
Moje pitanje je bilo: „Jel ti se dopalo? „
Dunja:"Da, mama, super je!"
„Možeš li da iskoristiš tu veštinu?“
„ Da, mogu, sutra nosim knjigu iz biologije, pošto ćemo vežbati....Znaš, treba mi i program „Mape uma“ i „Brzo čitanje“ da kompletiram, mada sam ja već delimično savladala mape...“

Ima li šta lepše nego kada dete samo traži da uložite u njegovo znanje? Sveska je puna različitih tehnika, od lančanih sistema pamćenja, preko gortine, asocijacija, rimske sobe.  Naravno, nisam odolela da se detaljnije upoznam sa svim veštinama. Povela sam ćerku na kolače, organizovala naše“ Žensko veče“ i izokola odradila mini intervju sa njom. Neke tehnike je morala dva puta da mi ponovi, ipak sam pristupila više novinarski, jer želim da mi sagovornik pojasni sve.  Shvatila sam da bi joj dobrodošle mape um, ali i da mora da se posveti stečenoj veštini, jer ovim nije odmah istu savladala, potrebna je važbanje, kao i za sve u životu. Škola vas prati sa konsultacijama koliko god je to potrebno, a koliko će svako pojedinačno da usvoji, i šta će najviše primeniti opet zavisi od osobe same. Dunja najviše koristi prilikom učenja istorije, jer joj odgovara zbog lakog pamćenja godina. Za pamćenje definicija se preporučuje tehnika Rimske sobe. U početku je teško, ali vežbanjem se postiže. Naše dete kombinuje slike i reči, ima i neke svoje metode, bitno je da je stečeno znanje primenljivo. Verujem da će joj posebno program „“ olakšati život, pogotovu prilikom čitanja lektire, sa kojom se „bori“ ovih dana. Mogu zamisliti koliko će značiti da 100 strana savlada u kratkom periodu, jer će joj ostati  vremena i za druge stvari.

Sa Dunjom na programu su bili i studenti, i srednjoškolci, kao i zaposleni, svi oni koji bi da savladaju nove veštine i olakšaju sebi savladavanje obimnog gradiva, jer i kad pomislimo da smo završili školovanje, zapravo stalno je potrebno da nadogradimo znanje. Možda će nam posao doneti neki novi izazov koji treba u kratkom roku da savladamo, možda ćemo bolje proći na konkursu za posao jer ćemo lakše savladati neke intelektualne zadatke. Možda nam nikada ne zatreba, ali onda nam preti stagnacija ličnog rasta, što svakako nije dobro.
Moja kuma je kao lekar na specijalizaciji pedijatrije odradila  program „“ i prvom prilikom će svom sinu petaku omogućiti program „Brzo ćitanje“. Gledano sa mog roditeljskog aspekta, naša deca će sa godinama sve više primenjivati različite tehnike i taktike lakšeg savladavanja gradiva, jer će se susretati sa sve težim zadacima. Bilo bi dobro da umesto skupih telefona u školi se dokazuju novim veštinama. Ne mislim pri tome samo na savladavanje školskog gradiva, već i fizičke spremnosti, od uspešnog voženja trotineta i rolera do skijanja. A mi roditelji treba da se rukovodimo i činjenicom da u jednom trenutku možemo imati i dobar posao, i lep stan i siguran auto, ali i da nam život nametne da bez toga ostanemo. Ono što nikada ne možemo da izgubimo  je znanje koje svakodnevno stičemo. Volela bih da moja deca to shvate, jer igram na tu kartu.