„Mama, ja ne želim da idem u školu! Ja želim samo da se igram“, rekla nam je jednog jutra naša mlađa uplakana ćerka.
Tada je još išla u predškolsko i čitav svet joj se vrteo oko igre. Dani su joj prolazili u šutiranju lopte, igranju košarke i odbojke, preskakanju vijače, uvežbavanju sklekova i trbušnjaka na spravama u parkiću i brisanju krvavih kolena. Do tog famoznog jutra, tužnog pogleda i suzica, sve je bilo baš onako kako treba.
Prvo smo se zapitali ko li joj je ispričao nešto loše o školi i toliko je uplašio i opteretio, a onda smo je utešili rečima da će se ona i dalje samo igrati. Tada je zapravo i krenula naša priprema za školu.


Za razliku od starijeg deteta koje je sa pet i po već uveliko znalo i ćirilicu i latinicu, čitalo i pisalo, i s nestrpljenjem čekalo da krene u školu, mala je imala potpuno drugačiji ritam i potrebe. Naša poslušna devojčica, koja obožava životinje, uživala je u maženju (što više to bolje), zabavi, igri, crtanju i smehu, i ignorisala visoke kriterijume koje je starija sestra postavila.
Za divno čudo, mi smo kao roditelji sasvim normalno prihvatili razliku među njima dvema i činjenicu da će mlađe dete krenuti u školu bez odličnog poznavanja svih slova, čitanja i pisanja, ali su nam tenziju pravili roditelji drugara iz vrtića.

Dramu prave roditelji
Tokom čitavog proleća, svakog dana u parkiću i na svakom dečjem rođendanu, pričalo se samo o odabiru učiteljice. Znali smo da je to važno, jer će ona pored nas, roditelja presudno uticati na to u kakve će ljude izrasti, ali nismo verovali da na analiziranje potencijalnih učiteljica treba trošiti toliku energiju.
Sigurni u sopstveni stav, školskog psihologa smo, kad je došao naš red za razgovor, zamolili samo da naše dete poveri nekome ko ume da pomazi i zagrli, umesto da stalno viče. Sticajem okolnosti u „ponudi“ je bila i učiteljica iz boravka, pa smo se za odlučili za nju. O njoj se nije znalo ništa, nisu je pratile nikakve priče, a sistem rada u učionici još nije pokazala. Ispostavilo se da nismo pogrešili.
Čim je prošao upis, svi su odahnuli. I mi, ali i ostali roditelji koji su, očigledno, imali dovoljno jake veze da dobiju željene učitelje.

Život se ne menja iz korena
„Gotovo je! To više nije samo moje dete! Ništa više neće biti isto! Osećam da mi je oduzimaju“, rekao je jedan od očeva na dečjem rođendanu dva meseca pred polazak u školu. Nisam razumela o čemu govori jer i njegovo i moje dete kreću u prvi razred.
Ko će meni moje dete da oduzme? Kako nije isto? Dobro, ići će u školu, ali ne čitav dan, imaće skoro isto onoliko vremena koliko je imala i dok je išla u vrtić. Nije mi bilo jasno zašto tako tragično posmatra polazak u prvi razred, mada ni meni, da budem poštena, nije bilo svejedno.
Znala sam da će sada kao đak imati neke nove obaveze, da neće moći samo da se igra, ali to je već videla od sestre, pa zna da će morati da radi domaće zadatke, da nešto napiše, pročita...

Ne potcenjujte ih, Nikad!
Pokazalo se, srećom, da je i ono malo naših strahova i strepnji bilo neosnovano jer se ona odlično snašla u školi. Doduše, nije razumela zašto svaka sveska mora da bude savršeno uredna, pa je ignorisala sestrine kritike i zahteve da ispravi sve „uši“, da obriše svaku suvišnu crticu i da iscepa stranicu umazanu grafitom.
Pokazalo se, nažalost, i da neke stvari ne mogu da se promene tako lako, pa se naše malo dete ujutro i dalje teško budi. Kupili smo joj budilnik, pa zahvaljujući njemu uspevala da ustane na vreme. Dođe da je pohvalimo, ali se onda tokom oblačenja usput zaigra, pa smo svakodnevno trčale do škole koja je od našeg stana udaljena tek pedesetak metara.
Jednom smo baš zakasnile, pa je morala sama da objasni učiteljici zašto se to desilo. Tužno je obećala da će ubuduće voditi više računa o vremenu. I zaista, više ne kasni, ali samo zato što brže trčimo.

Škola treba da se voli
Nakon dva meseca prilagođavanja, učiteljica nam je rekla „Sad su postali đaci! Više se ne šetaju po učionici, znaju da ne treba da govore svi uglas, da čuvaju svoje stvari“. Tek tada sam pogledala svoje dete drugim očima i shvatila da se nekako uozbiljila.
Doduše, i dalje svakog dana dolazi prljava iz škole, patika punih prašine. Žao mi je njenih drugarica kojima mame ne dozvoljavaju da trče i da se igraju, da ne bi isprljale odeću i pocepale obuću, ali sam srećna što mene moje dete posle nastave i dalje dočekuje s velikim osmehom, jer se lepo izigrala na odmoru, i zato što joj škola prija.
Savladala je sva slova i relativno dobro čita. Njena starija sestra nije zadovoljna, ali joj ne dozvoljavamo da nameće svoje kriterijume. Ona se nije smejala, pa nas je njena učiteljica često pitala zašto je takva, zašto je previše ozbiljna i da li ima neki problem, a mala se pak stalno smeje i njoj je sve potaman. Učiteljica je prezadovoljna jer nije očekivala da će biti tako dobra.

Kako rastu, raste želja za znanjem
Naša mala devojčica, ona što nije želela da ide u školu, odjednom briljira, i uz sve to se igra, smeje i uživa. Ona i dalje sve doživljava kao igru, možda joj zato ide tako dobro. Možda se to najbolje vidi iz jednog odgovora koji nas je oduševio. Interesovalo nas je da li se javlja na času, a ona je rekla „Da, ja se javljam i kad znam i kad ne znam“.
A kako ona ipak voli da zna, tokom raspusta je učila tablicu množenja, ispitivala nas i hvalila se znanjem. Pre nekoliko dana je tražila da je upišemo u neku školu matematike jer je „ovo putovanje (množenje) mnogo lako i baš bi volela da bolje nauči matematiku kako bi mogla da ide na takmičenja“.
Ne čita ništa osim „Mikijevih“ stripova, niti je mi teramo. Menja temu čim se pomenu slova. Naučiće ih sigurno, ali možda im nikada neće biti naklonjena. Pratimo njena interesovanja i ritam, pa ga usput pojačavamo, ali samo onoliko koliko nam dozvoli.

Svaki početak se dugo pamti
Za koji dan se vraća u klupu, ovog puta kao drugakinja. Već nekoliko dana ide u školu da uvežbava predstavu za prvake i mnogo se raduje zbog njih. Sećam se koliko joj je prošle godine bilo važno da sama odabere ranac, pernicu i sveske, a pustili smo je i da sama odluči šta će da obuče za taj veliki dan. Iako baš retko nosi suknjice i haljinice, odlučila se za odevnu kombinaciju koju je nosila starija sestra kada je polazila u prvi razred.
Taj dan se pamti čitavog života, pa se i ja rado sećam kako sam sa pionirskom maramom i kapom izgovarala zakletvu. I danas, posle 34 godine osećam ponos, sa osmehom i radošću pričam o školi, i osnovnoj i srednjoj, ali i o fakultetu. Deci objašnjavam da škola služi za druženje, zaljubljivanje, sticanje prijatelja, igranje za svoj tim, a da učenje ide usput. Svi će oni, neko bolje, neko gore, savladati i slova i brojke i prirodu i društvo, ali zato u druženju, pomaganju drugu u nevolji, odbrani slabijih treba da briljiraju, jer samo tako mogu da izrastu u dobre ljude. A to nam je valjda najvažnije.

Srečan nam početak nove školske godine!

Aleksandra Bogdanović, Dunjina (13) i Lenkina (8,5) mama, vlasnica i direktorka „Dečjeg sajta“
Foto: Online Mom, Mosta2bal.com, ScaryMommy