Školarci
22.10.2018.

Jadni đaci-pešaci

Čak i da je neko pokušao, a nije, ne bi sa sigurnošću mogao da utvrdi koliko u Srbiji ima đaka-pešaka. Znate, to su ona deca koja svakog dana od škole do kuće i od kuće do škole prelaze pet, osam, 10, pa i 14 kilometara po kiši, vetru, snegu, kroz šume, preko livada i planinskih potoka, nabujalih rečica... One mlađe donekle prate roditelji ili idu u društvu starijih osnovaca i ponekog psa koji budno motri na sve njih.
Svi oni će i danas, u ranu zoru, već oko 5 sati ujutro, uprtiti svoje rančeve i krenuti na dug put. Nikada neće zaboraviti svoje školovanje.

Tako je osmoljetku, odlazeći po mraku i vraćajući se po mraku, završio i Vlastimir Marjanović (69) iz jednog belopalanačkog sela. I dan-danas pamti mokre noge, vunene čarape u kojima je sedeo u učionici, zavijanje vukova i peć bubnjaru koju je učitelj ložio, ali mu se, kaže, isplatilo.
– Bez škole je čovek ništa. Deda mi je govorio da bez nje nema dobrog života, a ja sam ga slušao. Završio sam Mašinski fakultet, imao dobre poslove, dočekao penziju, taman da se nađem deci oko unuka. Svakog jutra vozim Stevu i Kaju u školu – priča Vlastimir.

I stvarno... Deda Vlasta svako jutro u 7.45, kažu komšije njegovog sina, zaustavi auto ispred njihove zgrade i čeka unučiće. Oni silaze na vreme, tačni ko satići, i s dekom se voze čitavih 200 metara do škole. Onda se on parkira na trotoar, deca izađu iz auta, on ostane još malo da popriča s drugim bakama i dekama, mamama i tatama, a ponekad i sa školskim čuvarom koji ih već tri godine moli da oslobode trotoar kako đaci-pešaci, ali ne oni iz bespuća Srbije, ne bi morali da hodaju ulicom i da ugrožavaju svoje živote. Dece koju niko ne vozi i odvozi, a to su naši gradski đaci-pešaci, ima mnogo i njihovi roditelji se s pravom bune.

– Vlastu svi poznajemo, sjajan je čovek. Obrazovan, vitalan, šarmantan i veoma, veoma pristojan, ali nema mere kad su Steva i Kaja u pitanju. Za njega postoje samo oni i niko više, pa sve više preteruje. Da može, do ulaza u školu bi došao autom samo da na njih ne padne kap kiše. Parkira se tako da zauzme ceo trotoar, za njim se naređa još nekoliko desetina automobila, pa moja i ostala deca idu ulicom. Nekoliko puta umalo da neko strada kad su ulazili kolima u školsko dvorište ili kad su se nesmotreno isparkiravali. Sad kad je zahladnelo biće još gore – besna je Irena čija ćerka ide u odeljenje sa Vlastinim unucima.

Sa njom se slažu mnoge mame učenika nižih razreda, ali i tata jednog sedmaka. Kažu da su mnogi ljudi izgubili kompas i da drže decu pod staklenim zvonom.
– Briga mene kako oni vaspitavaju svoju decu i ne zanima me da li će ih razmaziti, ali nema smisla da neko zbog njih strada. Ne kažem da dete treba da kisne do škole, ako već ima ko da ga odveze, jer ne živimo ni u srednjem veku ni u nekoj zabiti gde samo koza može da se uzvere, ali je to njihovo parkiranje po trotoarima sumanuto. Nekima školski čuvar ne sme da kaže ništa, jer su kao mnogo važni, drugi su pak bezobrazni i agresivni, pa se sad svi bahate – kaže Lukin tata i dodaje da ga posebno nerviraju oni ljudi kojima nikada nije palo na pamet da makar po kiši ili snegu povezu još neko dete osim svog.

A kako ćemo već danas osetiti osetno zahlađenje, a uskoro će i padavine, broj automobila načičkanih duž trotoara pored škola biće sve veći, pa će nam đaci-pešaci biti sve ugroženiji.
Vidite li vi rešenje ovog problema? Možda mislite da problema nema?

Foto: taxileaks.blogspot.com, .com, mnn.com, pbs.org

Ostavi komentar

Preporučeno

16.
May
2019
Školarci
10.
May
2019
Školarci
02.
Apr
2019
Školarci
женская виагра в каплях купить в украине

аналог сиалиса для мужчин

Купить Дапоксетин 90 мг