Otkad je sveta i veka veruje se da žene pričaju daleko više od muškaraca, da muškarci nikad ne ogovaraju i da su deca čiste duše koje nikada ne bi namerno povredila druge. Za sve one koji ne sumnjaju u to, evo istine – žene su brbljivije samo u užem društvu, ali zato na većim skupovima i kada je reč o telefoniranju ne mogu ni da priđu muškarcima. Oni su i veće tračare, jer na ovu razonodu dnevno potroše 76 minuta, žene samo 52. Međutim, i jedni i drugi zaostaju za decom uzrasta 8-9 godina koja skoro dva sata dnevno pričaju sve i svašta o drugima.

Otkrivanje tajni, prepričavanje stvarnih i izmišljenih situacija, prenošenje glasina i ružnih komentara o vršnjacima i nastavnicima tipično je za učenike drugog, trećeg razreda, ali ne zato što oni žele nekoga da povrede i ponize, već zato da bi procenili sopstveni uticaj na druge. Najgore od svega je što su deca koja najčešće pokreću ružne glasine i koja najviše učestvuju u širenju tračeva popularnija i prihvaćenija od vršnjaka koji se drže po strani.
Ako i vi spadate među roditelje koji bi mogli da „stave ruku u vatru“ da njihovo dete ne učestvuje u tome, bolje je da se ne istrčavate i da najpre otkrijete istinu.

– Deca u prvom razredu „opipavaju teren“, jer se prilagođavaju drugarima i učiteljima, novim obavezama, novom prostoru i novom ritmu života. Igre su im bezazlene, kao i teme za razgovor jer se svi manje-više osećaju nesigurno. Međutim, s prelaskom u stariji razred počinju da se pozicioniraju u društvu i da traže svoje mesto u okruženju. Komplimenti tipa „Lepa ti je haljina“, „Super su ti patike“, „Baš ti dobro briše ova gumica“ i „Ti najjače šutiraš loptu“, koje su rado razmenjivali, nestaju pred kritikama „Grozna ti je frizura“, „Zbog tebe smo izgubili“... U većini slučajeva deca sve ovo govore bez svesti da nekoga povređuju – objašnjava prof. dr Kristina Mekdonald, autorka studije Univerziteta „Djuk“ kojom je obuhvaćeno 120 dečaka i devojčica starih osam i devet godina.

Ogovaranje počinje onda kada dete, objašnjava dr Mekdonald, mišljenje o frizuri i krivcu za izgubljenu utakmicu podeli s drugim, drugi sa trećim, a onda to počne da se širi kao požar po odeljenju ili školi.
Prvi korak, smatra ona, treba da načini učitelj/ica do koje će ovakve priče sigurno stići. Čak i ako ne želi da rezgovara sa decom na ovu temu, sa roditeljima bi morala jer oni treba da znaju da im dete tračari.
U većini slučajeva, pokazalo se, dete će mami i tati reći da je samo prenelo drugima istinu, da nije učinilo ništa loše i da to nikako ne može da bude ogovaranje.

– Da bi vaše dete shvatilo koliko je to ružno, pitajte ga kako bi se ono osećalo da zna da drugi o njemu govore nešto loše što nije istina ili nije bitno za njihove odnose. Objasnite mu da se fizički nedostaci, frizure, odevanje, imovno stanje, porodični odnosi, zdravstveno stanje, ocene i još mnogo toga nikada ne komentariše, posebno ne sa drugima i to u negativnom kontekstu, jer time nekoga mogu mnogo da povrede. To naročito važi za neistinite priče koje je pokrenuo ko zna ko, ko zna kada i ko zna iz kog razloga, pa bi toga moralo da se kloni – naglašava autorka studije.

Ona roditeljima savetuje da objasne deci da između pokretanja trača i širenja glasina nema razlike i da postoji toliko stvari koje su mnogo zabavnije od tračeva. Takođe, detetu treba predoćiti da ogovaranje spada u vršnjačko nasilje. Od njega niko nije stopostotno zaštićen, a kako ono sigurno ne želi da bude ni nasilnik, ali ni žrtva, objasnite mu kako da izađe iz tog začaranog kruga.
– Kad vaše dete shvati da je ogovaranje loše i kad poželi da se odupre tome, recite mu da će svaki trač najlakše zaustaviti tako što će reći „Ne pričaj loše o Mili, ona tebe voli i hvali“ ili „To nije moja stvar, ne želim da mi pričaš o tome“.
A kad naučite dete da ne tračari, poručuje prof. dr Mekdonald, onda i vi i vaš suprug poradite na tome. Za početak će biti dovoljno da makar prepolovite vreme koje svakodnevno trošite na razgovore o drugima.

Foto: thoughtco.com, nnhs65.com, nydailynews.com, thelist.com, gazettenet.com