Jedva ste čekali da progovori, da kaže „Mama“ i „Tata“, da počne da imenuje stvari i ljude, da s snimite svaku njegovu izgovorenu reč i da s ponosom pričate svima šta vam je jutros reklo. Zaista, ništa slađe od detetovih prvih jezičkih bravura, čak i kad ih samo vi razumete, ali „medeni mesec“ kratko traje, jer posle druge godine kreće samo jedna rečenica: „Neeee, nemoj ti! Sam ćuuuu!“

Hoće samo da se obuče, ali ne uspeva, jer uporno gura obe noge u jednu nogavicu. Ne polazi mu za rukom da se zakopča i, naravno, počinje da se nervira. Jelo bi keks i mleko, ali kašičica uvek nekako završi pored usta, a hrana u nedrima, i eto nove frustracije.
– Ništa strašno i ništa neobično, a na koncu veoma korisno. Iz grešaka i ponavljanja smo svi učili, sada kroz to mora da prođe vaše dete. Vi se samo naoružajte strpljenjem i dobrim smislom za humor, pa će i ova faza da prođe bez velike drame – savetuje francuski psiholog An Bakis.

Kad kaže „Hoću sam“, dete pokazuje želju da se osamostali. To je zdrava želja koja ga podstiče da raste i napreduje. Nažalost, ona se javlja u trenutku kad dete još nije dovoljno zrelo da je realizuje. A taj jaz između želja i mogućnosti užasno frustrira dete. Iako taj period teško pada i detetu i roditeljima, on je veoma koristan. Zato nemojte da se trudite da ga poštedite te frustracije.

Zahvaljujući vrlo jednostavnim pomagalima dete može da se oseća samostalno. Primer: specijalan neklizajući stepenik nalik na prevrnutu kadicu omogućava detetu da samo opere ruke ili zube sl. Kupujte mu igračke prilagođene njegovom uzrastu. Dobra igračka postavlja pred dete izazov na koji ono može da odgovori. Ako je previše komplikovana, mališan će se razočarati i osećaće se beskorisno. Ako ste već kupili igračku kojoj dete nije doraslo, odložite je u orman i izvadite je kroz šest meseci ili godinu dana.

Ako ne dozvoljavate detetu da samo jede, zato što ne ume pravilno da drži kašiku ili jede previše sporo, ubićete mu volju da nauči samo da se hrani. Kasnije će odbijati da se služi priborom za jelo i u uzrastu kad njegovi vršnjaci više nemaju probleme te vrste. Učite dete da obuva čarape, da razlikuje levu od desne cipele, da drži čašu tako da ne prospe vodu... Dajte mu vremena da to nauči, nemojte da ga požurujete, tako će se osamostaliti i steći samopouzdanje. Iako će vam se možda učiniti da je to gubljenje vremena, znajte da će vam se trud stostruko isplatiti.

Vaše dete se nervira što ne može samo nešto da uradi i u iskušenju ste da to uradite umesto njega? Kao prvo, nemojte da ga kritikujete i grdite zato što je nespretno. Zapitajte se da li su vaša očekivanja realna? Da li ono u svom uzrastu zaista može samo da zaveže pertle? Ako želi ponovo da pokuša, ohrabrite ga, a ako želi da odustane, nemojte da se ljutite i da ga terate da proba ponovo.

Nemojte da ga prekidate i čekajte da samo zatraži pomoć. Ako već intervenišete, nemojte da se postavljate kao neko ko sve zna, već kao neko ko zajedno sa njim pokušava da reši problem. Pomozite mu ako „zapne“, ali nemojte da uradite sve sami: dodajte mu pravi deo slagalice, ali ga pustite da ga samo stavi; postavite cipele ispred njega, ali ga pustite da ih samo obuje... Čak i ako ste vi obavili najveći deo posla, dete treba da stekne utisak da je nešto samo uradilo i da bude ponosno zbog toga.
A onda ćete i vi biti ponosni

Foto: parenttoolkit.com, .cl, thespruce.com, topdoctors.mx,